Zašto Mindfulness?

Ponekad u nekim periodima života, posebno u vremenima velikih promena, možda imamo utisak da nervoza, napetost, anksioznost, stres, a ponekad i depresija skoro da postaju dominantni u našem životu.

Kao da pažnja i fokus stalno skreću u pravcu onoga što ne valja umesto koncentracije na ono što je stabilno i dobro u našim životima. Ponekad se možda desi da i ako hoćemo-jednostavno kao da ne možemo da se vratimo u „pozitivno polje“ uma.

Kao da izgubimo široku sliku svog života i možemo da vidimo samo segmente – i to uglavnom one uznemiravajuće.

Zašto nam se ovo dešava?

Svi mi imamo unutrašnji potencijal za osećaj blagostanja, mira i ispunjenosti.

Obično, da bismo sa lakoćom boravili na “svetloj strani” svog uma, potrebno je da smo zdravi, srećni, da se osećamo komforno u svom životu i svojoj koži.

Međutim, ako bi bilo potrebno navesti neke “opšte” uslove koji važe za sve a koji su nam generalno potrebni da bismo došli na tu tačku, možda shvatimo da ih je teško nabrojati.

Ono što nas čini srećnim, nekog drugog ne čini. Ono što za nas znači komfor za nekog drugog nije ni izdaleka dovoljno. S druge strane, uslovi koji za nas nisu dovoljna “zona komfora” su uslovi o kojima neko treći ne može ni da sanja (to sam shvatila putujući Istokom, posebno u Indiji i Nepalu).

Ono što nas ispunjava u jednoj fazi života, u sledećoj apsolutno nije dovoljno.

Naša očekivanja, standardi koje imamo (i često poređenja s drugima) u velikoj meri određuju koliko ćemo se osećati ispunjeno i zadovoljno. Da li ćemo dati sav kredit svojim trenutnim možda nedostacima (jer znamo za bolje, jer neko drugi ima i može više…) ili ćemo se skoncentrisati na ono što je tu – prisutno. Na ono što imamo i možemo.

Pored toga, ponekad čak i u fazama života kada sve ide kako treba možda shvatimo da nismo potpuno srećni.

Duboki mentalni i emocionalni programi koje imamo mogu da predstavljaju prepreku “bojeći” naše dane osećajima kao što su: nervoza, napetost, uznemirenje pa čak i depresija, ponekad bez vidljivog i konkretnog razloga.

Šta stoji između nas i osećaja sreće i ispunjenosti?

Šta nas sprečava da osećamo zadovoljstvo svojim životom?

Prijanjanje za negativno (Negativity bias)

Istraživanja pokazuju da ljudski mozak prirodno više “prijanja” za teškoće i prepreke i često kao da previdi ono što je lepo, dobro, harmonično.

Na primer, spremamo večeru za krug prijatelja i poznanika. Po završetku večere 9 od 10 naših gostiju nam kaže da im je prijala večera, dok nam jedan kaže da nije imao apetit, da mu nešto nije u redu s varenjem i ostavi iza sebe skoro pun tanjir.

Velika je verovatnoća da ćemo po odlasku gostiju razmišljati o tom jednom gostu, a možda se čak i nećemo osetiti baš dobro.

Na ostalih 9 zadovoljnih prijatelja vrlo verovatno nećemo ni pomisliti.

Mindfulness

I tako je u glavnom u našim životima. Setimo se da smo zdravi tek kada se razbolimo. Osetimo zahvalnost što imamo krov nad glavom, toplu vodu i struju tek kada bez nje ostanemo (Ili otputujemo na Istok).

Primetimo lep sunčan dan tek ako počinju da se gomilaju oblaci.

Ono što je lepo, ispunjavajuće i prisutno u našim životima često ne primećujemo. Mozak, ukoliko nemamo svesnu pažnju, kao da postaje programiran da primećuje samo ono što nas ugrožava.

To je deo našeg sistema za preživljavanje, duboki program koji je u evoluciji pomagao čoveku da primećuje sve što je potencijalna opasnost i na to reaguje. Da bi mogao da preživi, bori se, pobegne ili se skloni.

I polako, nekad neprimetno, ta “zaštitna funkcija” našeg sistema za preživljavanje postaje navika. Kreira naš pogled na svet, naše misli i percepciju. Uvodeći nas tiho i neprimetno u percepciju obojenu strahom, koja polako preuzima kontrolu nad načinom na koji vidimo svet oko sebe.

 Mi u današnje vreme živimo drugačije živote nego što su bili pre par stotina godina (divlje životinje nas u glavnom ne vrebaju iz žbunja).

Koliko god da relacije sa drugima, materijalnu nesigurnost ili generalno promene u životu doživljavamo kao pretnju, to ne bi trebao da bude razlog da istovremeno propuštamo da primetimo sve ono što imamo, možemo i što nas okružuje.

A to sve opet pod uslovom da smo svesni.

Prvenstveno svojih dubokih mentalnih programa koji dovode do toga da često previđamo činjenice:

da smo živi

da dišemo

da možemo da radimo

komuniciramo

čujemo

vidimo

osećamo

mislimo

planiramo…

Što  su već sami po sebi više nego dovoljni razlozi za ispunjenost, nadu ili zadovoljstvo.

Mindfulness kroz razvijanje svesne pažnje predstavlja mentalni trening koji nam prvenstveno pomaže da počnemo da primećujemo sklonost ka prijanjanju za negativno.

Vežbanjem uma da ostane budan za sva unutrašnja iskustva i prolaskom  kroz proces razumevanja šta nam se i zbog čega dešava (što je osnovna tema 8-nedeljnih Mindfulness programa) pomeramo se na tačku posmatranja sopstvenih misli i osećaja bez prijanjanja i identifikacije.

Umesto “uvučenosti” u emocionalne reakcije počinjemo da ih posmatramo i u tom posmatranju nam se otvara mogućnost izbora:

-da li ćemo biti preplavljeni mislima i emocijama

-da li ćemo u određenoj situaciji delovati iz svojih  mentalnih i emocionalnih programa

-Ili ćemo izabrati neki drugi, novi način.

Mindfulness nam na taj način vraća slobodu da prepoznajemo, odlučujemo i vratimo “širu” sliku realnosti.

A takva slika uvek dozvoljava  i neke nove životne izbore.