Svesna paznja

Moj život kada ga pogledam iz današnje perspektive, kao da je podeljen na dva dela. Ponekad kada govorim o nečemu što se dešavalo pre više od 20 godina, uhvatim sebe kako izgovorim “U mom prošlom životu”.

Dva dela jednog života

Isto tako, kada se setim prelaza iz tog “prošlog” u “novi” život, ne mogu a da ne budem svaki put iznova svesna toga koliko teške i neprijatne situacije kroz koje prolazimo obično vremenom mogu da donesu neverovatnu korist. Pa čak i na jednostavnom, svakodnevnom nivou. Ako hoćemo da napravimo promenu, pokrenemo se, podignemo nivo snage i vitalnosti, moramo da vežbamo intenzivnije. A to je obično i bolno i naporno.
Ta tranzicija, ostavljanje iza sebe jednog i pravljenje koraka u pravcu nečeg drugog, obično tek kroz neko vreme pokaže svoje pozitivno i isceljujuće dejstvo.
Kada prolazimo emocionalne izazove i prepreke, koliko god da su naporne i predstavljaju problem, pomažu da naučimo kako da ih preskačemo. Ili zaobilazimo. Ili otklanjamo.

Moj “prošli” život

U mom “prošlom životu” bila sam jako zauzeta. Razapeta između male dece, porodičnog života, biznisa koji raste, problema koje nosi život u ne baš uređenoj državi, teško sam pronalazila vreme za jednostavno zaustavljanje.
Toliko je u stvari lako biti stalno u žurbi. Dani se nižu jedan za drugim u jednom moru rutine, a um prebačen na “auto-pilot” pravi rasporede unapred, vođen stalnom brigom oko svega što može da krene kako ne treba.
Ponekad sam imala osećaj da sam skoro kao robot; programirana da stignem svuda na vreme, plaćam račune, razmišljam o investicijama, poslovnim planovima, godišnjim odmorima, brinući se da deca budu o.k, da jedu sve što treba i kada treba… Tako je lako trčati kroz život, i u stvari propuštati život.
Tako je lako u ovom ubrzanju, nošen rekom prevelikih zahteva za koje imamo  premalo vremena izgubiti kontakt sa telom i umom.
Tako je lako izgubiti se, zaboraviti ko smo u stvari, šta volimo, šta ne volimo, šta nas motiviše, šta izvlači iz nas najbolje, a šta ne. I na kraju svih pitanja, ili na samom početku, u čemu je smisao tog stalnog “trčanja”.

Stres

Prikočila sam ne zato što sam to htela, već zato što sam se potrošila. Ustala sam jednog jutra iz kreveta potpuno bez snage i energije, tupi bol u grudima me je naterao da zakažem pregled kod lekara. Ispostavilo se da je cena mog tadašnjeg života stigla na naplatu u vidu virusa koji napada srce, leči se dugo i sa vrlo neizvesnim ishodom. I tu sam htela-ne htela morala da stanem. U tom zaustavljanju sam dobila vreme da se bez odlaganja i potpuno pobrinem za sebe. Ležeći kod kuće mesecima preispitala sam korak-po-korak svaku svoju odluku, želju i nameru.
Da li je karijera ono što u stvari želim?
Šta je ono što želim?
Šta je moj pokretač i motivacija? I po koju cenu?
Gde sam izgubila svoj mir?
Da li uopšte više znam šta volim a šta ne ili se krećem po ustaljenoj putanji ne postavljajući više takva pitanja?
I ponovo, gde je nestao smisao?
Ta pitanja su bila prvi korak u isključivanju  auto-pilota i prelazak u dovoljnu meru svesnosti za jednostavnu odluku- želim napolje iz začaranog kruga koji sam za sebe stvorila. A za izlazak je, to sam brzo shvatila pored dobre volje i snažne namere potrebna strategija.
Potreban je metod.

Mentalni trening

Često sam tada hvatala sebe u razmišljanju da je to što razumem gde sam, šta mi se dešava i donosim odluku da promenim svoj život – dovoljno. Ali nije bilo. Jer navike, posebno one negativne, koje “negujemo” godinama, ostavljaju svoje duboke tragove. I to ne samo na psihološkom planu već, kako neuro-nauka kaže, i u samoj strukturi mozga. Neuronske putanje koje prave naše navike trasiraju mozak. A da bismo promenili postojeće moramo da stvorimo nove. I da ih onda posvećeno, redovno i uporno ponavljamo.
Potreban je mentalni trening.
Odluka da se promena desi je, svakako neprocenjivo veliki korak unapred. Razumevanje takođe, jer daje okvir promeni i pomogne da ne posustanemo. Ali ono što je činjenica, baš kao i u svakom sportu, ovladavanju novom veštinom ili u krajnjoj liniji teretani- jedino što se važi, i napravi promenu je vežba.

Mindfulness

Mindfulness je u stvari osnova, temelj svake ozbiljne transformacije. Joga i meditacija koriste svesnost kao put.
I kao destinaciju.

Paolo Kueljo je divno rekao: “Ono što čini lepotu istine je da bilo da je dobra ili ne, ona oslobađa”.

Mindfulness donosi takav trening.
Mogućnost da “zavirimo” u svaki kutak u sebi, i da to što vidimo možemo i da promenimo. Jer, ono što ne razumemo, što ne sagledavamo, ne možemo ni da menjamo. Mindfulness je stvarna i istinska životna veština. Sloboda koju dobijemo kao nagradu za izlazak iz začaranog kruga navika, misli, emocija i koncepata svih vrsta. Sloboda da stvari pogledamo ponovo, kao da ih vidimo prvi put, čak i ako je reč o nečemu što ponavljamo iz dana u dan.

Mindfulness vraća um “kući”. Vraća um u sadašnjost, oslobađajući ga nepotrebnih tereta prošlosti i bezrazložne stalne brige za budućnost. Vraća umu pravu meru-da se iskustva iz prošlosti ne zaborave, ali da se budućnosti, iako njene okvire planiramo, ipak dozvoli da nas iznenadi. Moja priča je mogla da se završi i drugačije. Srećom, završila se, i počela s Mindfulnessom.
Koji je način, put i destinacija.

Vesna Kostic, osnivač BG joga Centra i centra za Mindfulness u Beogradu

Autor teksta je Vesna Kostić

Pročitajte više o autoru

2 replies

Leave a Reply

Want to join the discussion?
Feel free to contribute!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *